i onda se, neočekivano, dogodilo očekivano...priča počinje nešto kao „i had a dream last night“, ali nema epilog, posledice se ne osećaju. u nedostatku naizgled neizbežnog mamurluka i beskrajno dosadne mučnine koja svaki put igra sve prljavije, sve je kristalno jasno, i više od toga. ne uspevaju da mi veruju, iako odlučno tvrdim da je to moguće. potrebno je samo isključiti onu sferu mozga koja koči ceo proces.
---------------------------------------------------------------------------
„kako to, isključiti?“, cimaju me svaki put kad bacim takav predlog. i ja onda gospodi budalama moram da objašnjavam kako mozak funkcioniše po principu tjuringovih strojeva, i da može da se isključi bilo koji njegov deo ako je potrebno. nema mučnine, nema mamurluka. nema glupih žena koje gledaju s prozora, jer im isključimo oblast zaduženu za....gledanje s prozora. nema teškoća s bolovima u leđima. nema ni vas, gospodo, a to vam smeta. a šta bi bio svet bez vas? zemlja pod nogama, smog u vazduhu, nered u kući i dva grama u džepu. to što se to vama ne sviđa, ja tu ne mogu ništa.
---------------------------------------------------------------------------
prave istine, i jedine možda, izbegavaju da prihvate. i meni smeta njihov način ophođenja prema životu, percepcija, navike. smetaju mi bezobrazno dugački redovi prljavih gadova koji nisu stigli nedeljom da okaju svoje grehe pa sad imaju zgužvane face poput nekih odbačenih pikavaca na trotoaru. smeta mi što se njihov način kosi sa mojim, a nikako da pronađemo univerzalnu notu međusobnog razumevanja. kosmičko jebanje u mozak. nažalost, moj.
---------------------------------------------------------------------------
i onda me opet napadaju, sa zlobnim osmesima na svojim pripravničkim licima – „pa ako vam se ne sviđa, vi isključite taj vaš mozak“. ne, uvaženi drugovi i drugarice, ne želim da vam priuštim to zadovoljstvo. čak, to bih smatrao izdajom. zbog vaših koještarija ja nikoga neću izdati, nisam baš tako jeftin kao što mislite, bez obzira na odeću i podočnjake. svoj mir ću naći kad-tad. vi svoj nećete nikad jer ga ne tražite, zadubljeni u pravila ponašanja, posmatranja i ponavljanja. zato, ako vas gledam s gađenjem, zaista ne bih želeo da shvatite pogrešno. ja vas gledam s gađenjem samo jer vas se gadim. to je zaista sve.
---------------------------------------------------------------------------
jednom prilikom me je pitao neki čovek, izuzetno zapuštenog izgleda, sa pokušajem vunene kape na glavi, da mu malo bolje pojasnim svoju teoriju. mislim da je on možda jedina osoba iz tog sumanutog sveta koja je zaista bila zainteresovana da čuje moju priču. priznao je da ga je to neverovatno zaintrigiralo. rekao mi je da su nebrojene noći u pitanju kako nije spavao, pokušavajući da shvati, dosegne dubinu naših shvatanja. a ja nisam htela da mu kažem, sebično sam prećutala, upućujući mu pogled bezobrazno zadovoljne devojčice. ostavila sam ga na mestu na kom smo se sreli, da se zauvek pita.
