definitely a vision it is.
sanjala sam najbizarniji san ikada koji nije mnogo trajao
i sumanuto sam se trgla iz njega.
vracala sam se kuci sa arturom klarkom
i raspravljali smo o tome kuda pisanje romana i kratkih pricha ide
artur nije bio zadovoljan.nimalo.
on kazhe da su pisci postali previshe sumorni i nekreativni
i da josh od olafa stapledona nije chuo za nekog ko je napisao dobru
sajns fikshn prichu.
ja nisam znala shta da mu kazhem jer nisam chitala olafove tekstove
ali sam morala da istaknem da se meni lichno dopada rej bredberi
kao i da gotivim klajva barkera
na shta se on uzgoropadio
i pocrveneo od besa.
i nastavili smo da hodamo neko vreme bez obracanja jedno drugom
a verovatno bi tako bilo do kraja da ja nisam pochela prichu o tome kako
mrzim to shto ljudi olako shvataju nauchnu fantastiku i njene pisce,
jer,
da bi pisao takve priche morash da posedujesh shirok dijapazon znanja,
iz raznoraznih nauchnih oblasti
i da budesh u toku sa svim i svachim
da bi tvoja dela bila interesantna.
i da nije u redu to shto ljudi tek tako odbacuju nauchno-fantastichne priche
svrstavajuci ih u neinteresantne
a da im pritom nisu ni dali shansu;
na shta se on malo odobrovoljio
a nedugo zatim smo se rastali.
i onda sam neko vreme shetala sama
razmishljajuci o tome kako sam upravo
vodila dijalog sa arturom jebenim klarkom.
i onda sam se probudila.
i iako je proshlo vec jedno desetak minuta kako sedim za stolom,
i dalje me drzhi utisak da je sve to bilo stvarno
osecaj kao da nisam sanjala.
da ne pominjem kako mi ovo nije prvi put da sanjam a.klarka.
i josh se i kris jebeni preziva klark.
pa ubicu se.
*poslat mejl. u chetiri ujutru.
0 comments