dan mi prolazi previše sumanuto i neplanirano da bih mogla da se snađem u situaciji kada treba da rešim, odlučim ili-ili.
a možda mi i nije bitno, ne umem da se odlučim šta je jače.
tako ponekad uhvatim sebe kako razmišljam o tome da li bi trebalo da brinem o takvim stvarima.
kao, da se baš zabrinem.
a onda se desi najmanja sitnica koja mi odvlači pažnju, već prestajem potpuno da razmišljam o tome i posvećujem se nečem drugom, ostavljajući problem - ili šta god da je to - da se reši sam od sebe.
sutra ću.
kao da je važno.
0 comments