iako prilično bolesna, hrabro sam krenula u prodavnicu usled abnormalne želje za čokoladom, noseći beli dugački džemper.
vetar je bio nemilosrdan prema meni, kiša još gora.
pokušavala sam da se razveselim do prodavnice glumeći nekakvu meri popins, međutim,
adice.
nikako mi ne dozvoljavaju da se izopštim iz osećaja depresije, naprotiv,
vuku me sve više.
stigla sam do radnje. jedva nekako.
prodavačica je bila neuobičajeno prijatna, možda iz razloga što me nije videla poprilično dugo, postavaljala je dosta pitanja o mom životu, kao da se poznajemo godinama.
pomalo odsutno, ipak prilično mehanički sam joj odgovarala, istovremeno pokušavajući da se odlučim da li želim čokoladu sa kremom ili voćem.
ušao je čovek, razočarano pogledao u prodavačicu shvativši da nema cigareta koje su njemu trebale, pogledao u mene, osmehnuo se i izašao.
prišla sam kasi na kojoj su stajale one malene bombone kojih se sećam još iz detinjstva, platila svoje i dohvatila kvaku da izađem napolje a onda sam opet videla tog čoveka. još uvek se smejao.
na putu do kuće sam razmišljala o tome koliko sam nesrećna zbog života ovde i kako mi se svakim danom sve manje izlazi iz kuće a opet, odlazi negde daleko, što dalje odavde.
opet sam preskakala bare, u mojoj ulici su beskrajno velike i duboke.
onu najveću svaki put zaobilazim sa neke druge strane, nikako da zapamtim koji je najbezbolniji način da se pređe preko nje.
pokušala sam da skoknem sa strane, pored ograde, dohvatila sam prstima tlo a onda se okliznula
i pala.
spustila sam kišobran pored, pogledala u svoj beli džemper koji je poprimio sve nijanse grozne braon boje i počela da plačem.
i plakala i plakala i plakala.
0 comments