zoran je zvao.
on je jedna od onih prošlosti koje sam još daaavno davno ostavila iza sebe, i ne želim da se više ikada, ali apsolutno IKADA vrate, lajk ever.
nisam se javila.
obrisala sam čak i call log, ne želim da vidim taj broj ni sutra ni nikad.
i sedim već pola sata u rebusu, ne razumem, ne želim da shvatim.
kako neko, koga si odstranio iz svoje svakodnevnice na najgori mogući način, želi opet da se vrati u to isto, zašto
zašto??
ja to ne bih želela.
ni ovako ni obrnuto.
ubila sam to, uništeno je, nestala sam, uvek to radim.
i jesam kriva.
i nije mi žao.
žao mi je što mi nije žao.
žao mi je njega.
sa druge strane, dosadna mi je sad već ta priča.
želela bih da ga pitam,
zašto toliko mazohistički želi stvari koje su neispravne, toliko nemoguće da je besmisleno.
i glupo glupo glupo.
i želim da mu kažem
da sam srećna
kao nikada u životu
i da znam da on nije
i da mi to uopšte ne smeta.
volela bih da nije zvao.
previše pitanja mi sada pada na pamet.
mrzim, jako mrzim prošlosti.
još više mrzim kad se iste vraćaju.
volelabihdasenekestvarinikadanisudogodile.
http://www.youtube.com/watch?v=HJHdAHGyNCE
a ovo na repeat.
i jedva čekam da srđan dođe da ga zagrlim.
Subscribe to:
Post Comments (Atom)
... da te poštedim rebusa.
proveri još jednom broj :)
nemoj da se pitaš ko, šta, gde... previše slučajnosti, a premalo prostora.
želim da te poštedim bespotrebnih pitanja, jer te on nije zvao sigurno.
al'znam da bi voleo da te čuje, da vidi kako si.
srećan je...
pozdrav
p.s. pujpikenevaži ako ne mislimo na istog :)