ulazi smog spolja, to me jako nervira.
i guši.
sanjala sam obrve.
debele, nedefinisanog oblika, guste, i nisu moje.
onda sam se probudila, shvatila da je tek deset ujutru i okrenula glavu na drugu stranu jastuka.
onu hladniju.
počelo je kao šetnja, koja se pretvorila u lagano trčanje, zatim furiozno nestajanje u vremenu i prostoru i onda sam stala.
ispred mene je bio zid od cigala, pravih starih cigala, narandžastih kao zidovi u mojoj sobi.
čovek se nasmejao, uz polu-kašalj, pružila sam mu maramicu i nastavila da hodam kao da zida nije bilo.
viknuo mi je "devojčice, želiš li limunadu?"
pogledala sam ga podozrivo, odmahnula rukom mrmljajući sebi u bradu kako mi je dosta limunade, i nastavila da hodam.
sunce je pržilo kao ono letnje morsko na slanom telu, cepajući mi očne jabučice.
nisam imala naočare niti bilo kakav vid zaštite.
posle beskonačno mnogo sati hodanja više nisam mogla da gledam.
pala sam na tlo i prestala da dišem.
bio je to najsuvlji dan u istoriji svemira i bila sam potpuno svesna koliko sam bespomoćna u tom scenariju.
ipak, nisam uspevala da se probudim.
osećala sam kako mi kroz grlo prolazi prašina i više od svega sam tada želela vode, makar kap.
počela je ona poznata melodija, ali nisam uspela da dosegnem do unutrašnjeg džepa jakne.
zvonilo je čitavu večnost.
svesnost i jedne i druge realnosti je surova, naročito kada nema nikog da ti kaže da je ipak sve u redu.
0 comments